Башта Свете Нине

Садржај

• Предговор — 5
• Глава I – Припрема Грузина за примање хришћанства. – Догађај који је претходио овом периоду — 7
• Глава II – Грузини примају хришћанство — 34
• Глава III – Први покушај паганства да уништи хришћанство у Грузији — 69
• Глава IV – Почетак владавине Вахтанга I, његови ратови. – Мучеништво светог Рачена — 95
• Глава V – Победа хришћанства над паганством — 108
• Глава VI – Напори Вахтанга да прошири Грузијску Цркву и уређење њене самосталности. – Смрт свете мученице Шушаник — 113
• Глава VII – Нови покушај маздеиста да униште хришћанство у Грузији — 129
• Глава VIII – Долазак сиријских светих отаца у Грузију и коначно искорењивање маздеизма уз њихову помоћ — 134
• Глава IX – Почетак борбе између Православне Грузијске Цркве и Јерменске монофизитске — 144
• Глава X – Званично проглашавање халкидонског православља владајућим у Грузији — 149
• Поговор редакције — 237

Предговор

Иверија (Грузија или Сакартвело), земља је занимљива по свом географском положају, и подједнако занимљивој историји. Пошто је била сасвим затворена, живела је потпуно издвојено међу народима у претхришћанском периоду. Грузијски народ, који је историјски био староседелачки, ретко је долазио у додир с околним народима; уколико је и долазио у додир са суседима, били су то они који су претендовали на његову самосталност.

Јеванђелска проповед која је огласила и оживела цео претхришћански свет и која му је дала нови живот и нову историју, и позвала све народе света на један општехришћански живот, отворила је према Грузији слободан и директан пут ка историјским народима који су се темељно упознали с њом и с њеном савременом историјом која се нагло променила од дана кад је примила хришћанство. Ова чињеница је на целу Грузију деловала просветитељски у сваком смислу те речи, и занимљива је у низу различитих историја хришћанских народа и управо због тога ћемо се потрудити да овде хронолошки изложимо сву црквену историју онако као што нам показују сви документи ове земље. Загледајући се у њу, пре свега, видимо читаве периоде или векове који се без посебних потешкоћа могу разграничити. Тако нас историја хришћанске Грузије прво упознаје с вековима припреме грузијског народа за примање хришћанства,

онда са вековима примања хришћанства и борбом Грузијске Цркве против паганства, против јереси и мухамеданства, потом са вековима процвата и коначног утврђивања хришћанства на целом Кавкаском гребену и, напослетку — с вековима потпуног опадања њеног црквеног живота — под владавином царева-мухамеданаца, који обухватају и данашње време. Сваки од ових векова или периода осим последњих, укључујући и наше доба, тесно и нераскидиво је повезан с другима и као своје представнике има читав низ истакнутих лица која су деловала потпуно самостално и независно од утицаја било каквих случајности, руководећи се једино благодаћу Светог Духа, поставивши Иверску Цркву на неразориву стену Православља, коју у неколико минулих векова нису могли да униште непријатељи Христовог Крста, иако су се устремљивали на њу и штетним и погрешним учењима, и огњем, и мачем, и, на крају крајева, најразличитијим интригама, што је све деловало на штету њене вероисповести и самосталности.

Приступајући историји ширења, процвата и пада хришћанства у Грузији и њеним областима, излагање ћемо почети онако као што нам показују поуздана и несумњива документа и акта која не припадају само овој Цркви, а ради потврде свега — делимично ћемо се позивати на дела или акта осталих Цркава, које су долазиле у додир с њом услед неких случајних околности.

Поговор редакције

Дакле, хришћанство у Грузији, које се први пут појавило крајем I и почетком II века, после проповеди апостола Андреја Првозваног и Симона Кананита, захваљујући Клименту Тавричком, римском епископу који је био послат у Херсонес, делатности хришћанских мисионара из пограничних провинција, општењу с хришћанима који су побегли из Римског царства или који су били прогнани на обале Црног мора и грузијским Јеврејима, а који нису прекидали везу с Палестином и Сиријом, хришћанство које је у IV веку постало државна религија захваљујући напорима равноапостолне Нине — у IV веку је продрло свуда, а Грузини су сматрани најревноснијим хришћанима на Истоку.

Суседна Велика Јерменија која је, око 300. године покрштена, захваљујући труду светог Григорија (Григорија Партева, 257–335), где се, по предању, хришћанство појавило још за време земаљског живота Исуса Христа, непрекидно се борила час са Византијом, час са Персијом, и много пута је прелазила из једних руку у друге.

Кад је Персија захтевала од Јерменије да се одрекне хришћанства, на сабору у Вагаршапату (451) сачињено је исповедање вере: „Од ове вере нас не могу одвојити никаква власт или сила, ни анђео с неба, ни земаљски владар, ни огањ, ни мач. Наше имање је у вашим рукама, али владика наше вере је само Бог с Којим смо нераскидиво сједињени.“ Епископи су на сабору донели одлуку да бране веру с оружјем у рукама: „Нека се подигне рука брата на брата рођеног ако се одрекне заповести Господњих. И отац нека без самилости крене на сина и син на оца. И нека се више жена не боји да подигне руку на вероломног мужа и нека устане слуга на господара…“ — гласила је саборна посланица. Персијанци су угушили устанак и мучки убили католикоса Јосифа I због тога што није пристао да се поклони огњу.

За време борбе Цркве против јереси, у IV и у првој половини V века, Јерменска Црква је остала верна православљу, али је у другој половини V века отпала због монофизитске јереси. Како је тако нешто могло да се деси у првој хришћанској држави?

Добијајући свог архиепископа из Кесарије Кападокијске, на I Васељенском сабору, Јерменија је као свог представника имала сина светог Григорија, просветитеља архиепископа Аристакеса (Аростана). У време II Васељенског сабора, Јерменска Црква је постала аутокефална и зато Грци нису позвали Јермене на сабор и одлуке сабора су до Јерменије дошле тек касније. Кад је Мала Азија канонски почела да зависи од Цариградске патријаршије, Јермени су и даље хиротонисани код куће. Очигледно, ни 431. године у Ефесу није било представника Јерменске Цркве. А IV Васељенски сабор у Халкидону се временски подударио с устанком Јермена против Персије.

Језичке особености нису дозволиле богословима Јерменије да разликују тананости грчких термина „фисис“, „усиа“ и „ипостасис“, које су преведене једном јерменском речју. Тако су они две природе из ороса Халкидонског сабора схватили као два лица. Јерменски сабор из 491. године, на којем су учествовали суседни католикоси Грузије и Агваније, представљао је историјско развође између грчког православног и јерменско-грегоријанског исповедања вере, кад је одбацио Халкидонски сабор и донео одлуку: „Ми, Јермени и Грци, Грузини и Агвани, исповедајући јединствену истинску веру, коју су нам завештали свети оци на три васељенска сабора, одбацујемо богохулне речи (да у Христу постоје два одвојена лица) и једнодушно предајемо анатеми све томе слично!“ Сабор из 527. године је продубио раскол. На њему је одлучено да се у Христу признаје једна природа и потврдио је да се Христово Рођење и Богојављење славе истог дана, 6. јануара, јер Рођење потврђује људску природу, а Богојављење божанску. Одлучено је да се тајна Евхаристије обавља на пресном хлебу и само на вину, без примесе млаке воде. Да се у миропомазању користи сусамово уље. Тада је наложено и монофизитско додавање речи Трисвјатом: распнијсја за ни. Католикос Григорије VII је касније писао: „Целом Истоку је познато да су десеторица епископа на Двинском сабору променила скоро цео закон који је од блаженог Григорија код нас остао целовит“.

У Јерменској Цркви која се одвојила, одвијала су се превирања која су некад доводила до привременог црквеног сједињења Јермена с Грцима, и на V Васељенском сабору (553) се чак могло видети братско јединство Цркава. После још једног устанка против Персијанаца почео је покрет за сједињење с Персијанцима. Јермени који су били потчињени Грцима, изабрали су за грчку половину Јерменије православног католикоса Јована III. Међутим, католикоси персијске Јерменије наставили су да проклињу Халкидонски сабор и да потврђују одредбе сабора из 491. и 527. године.

Кад је грузијски католикос Кирион прешао на страну грчког православља и тако ликвидирао скоро седамдесетогодишње учествовање своје Цркве у монофизитству под утицајем суседа Јермена, сабор из 596. године је наложио одвајање од Грузина: „Заповедили смо за Иверце да нема с њима никаквог општења, ни у молитви, ни у јелу, ни у пријатељству, ни у храњењу деце. Да се не иде до крста који је прослављен у Мцхети, да се они не примају у наше цркве, да се клонимо бракова с њима…“

Почетком VII века, персијски шах Хосрој II је освојио целу Јерменију, католикоса Јована III је одвео у заробљеништво, а његова паства је шаховим декретом била приморана да се одрекне Халкидонског сабора.